Овом изјавом из године у годину изражавамо суосјећање са свима онима који не заборављају погинуле чланове породице те комшије и пријатеље којих више нема. Изражавамо жаљење за изгубљеним кућним праговима и зараслим завичајима. Иако нисмо дио колективног памћења које је успоставила држава, на нама је да имена и презимена жртава као и имена њихових села и градова изговарамо без страха и достојанствено, да их се сјећамо слободно.

На нашу жалост, а вјерујемо на штету хрватског друштва, рат није завршио Олујом. Рат није завршио ни након посљедњег убијеног старца ни након паљења живих људи. Рат није завршио чак ни кад је посве било јасно да отпора више нема. Рат није завршио ни гранатирањем колоне избјеглих ни одласком посљедњег трактора. Рат није завршио ни након што је имовина избјеглих завршила у влаковима и камионима за Сплит и друга мјеста. Рат није завршио ни мирном реинтеграцијом ни нормализацијом нових друштвених односа. Рат није завршио ни уласком Хрватске у Европску унију. Напротив, била је то прилика за његову обнову.

Рат никада није био присутнији и вијест о његову крају споро путује. Још увијек није стигла до хрватских судова ни до саборских заступника, није стигла до хрватских школа и није стигла до свих оних који не знају што би са собом у миру. Рат није готов и то најбоље знају ђеца српске националности која у својим школама морају трпјети стигму злочинаца и осјећати кривњу за његове разорне посљедице.

Вијест о крају рата није стигла ни до мјеста прославе његова краја. Чини се да је крај рата много мање битан од рата самог, па за мир и културу мира, било у политичким говорима и медијима било у свијести људи и друштва, нема много мјеста. У таквим се околностима заборавља не само на Србе, побијене и протјеране у Олуји и Бљеску, злостављане и одвођене током рата, него се заборавља и на хрватске цивиле, настрадале или убијене у том рату. Њихово страдавање постаје једнако невидљиво и једнако нестварно у друштву у којем рат и ратни митови постају вриједности саме по себи и за себе, а национална и вјерска припадност животна постигнућа.

Успркос тому, Српско народно вијеће борило се и борит ће се за сјећање у којем ће бити мјеста за све оне који су страдавали или који данас трпе неправду због националне и вјерске припадности. Борит ће се за све оне чији су животне околности и животни смисао трајно и драстично промијењени мобилизацијом, прогонством и избјеглиштвом. Ми не заборављамо никога и ничије страдање, било с хрватске било са српске стране, са женске или мушке, старачке или ђечје, с војничке или цивилне стране. Ми се сјећамо свих оних којих више нема, свих њихових крајева. И ми који остајемо иза њих, као и они који ће доћи након нас, ако ништа не промијенимо у политичком сјећању, бит ћемо дио пораза, дио хисторијског слома идеје о друштву праведности, једнакости, солидарности и мира унутар граница и на њима.

Управо зато и овом изјавом сјећања Српско народно вијеће преузима своју хисторијску одговорност. То је најмање што можемо учинити као припадници овог друштва и као грађани који траже живот у миру и једнакости. То не чинимо у своја четири зида, већ на мјестима злочина, мјестима која се заобилазе и злочина који се прешућују, а неријетко и славе. И колико год сви имали право на своју истину, нитко нема право на своје чињенице, а оне говоре јасно да није било ни једне стране која није кршила правила међународног ратног права.

Чињенице такођер говоре да је током рата некадашње друштвено власништво раскомадано и да негативне посљедице транзиције данас најбоље осјећају њезини губитници. Чињенице говоре да пресуда за ратне злочине над нехрватским становништвом готово да и нема. Чињенице говоре да је повратак избјеглих опструиран. Оне ће говорити и након што нас не буде било.

Једном ћемо морати као друштво погледати у огледало колико год се бојали властита одраза. Што прије, то боље, због слободе и једнакости сваког човјека у овом друштву. Нужност тог поступка огледа се и у томе што је насиље у друштву посијано одавно и што га је лако ишчитати у школама, за политичким говорницама, у медијима или пак на цести. Повијест ће се поновити свима онима који између слављења рата и готово потпуног одсуства солидарности и емпатије не виде повезаност.’